KRATKA POVEST BRETONSKA

[srebrni vitez]

ОСНИВАЊЕ КРАЉЕВСТВА

У давној прошлости, земље Бретона је учврстио је Жил ле Бретон и створена је Краљевина Бретонска. Све вође Бретона заклеле су се на верност Жилу, којег су прогласиле за свога владаоца. Сваки од тих вођа је добио господство војводе и озваничио чврсте границе својих земаља, и тако је постало четрнаест војводстава. Жил је постао владар све Бретонске, иако је истовремено био и војвода бастонски.

Када је године 17. (995. по царском коледару) Жил несрећно и тужно пострадао, много је јада било, јер цела Бретонска паде у жалост. Жилов јединац син Луј, рођен под тајанственим околностима – а неки кажу да је дете Госпино – постао је војвода бастонски. Ипак, о питању да ли треба и владар над Бретонском да постане, много се расправљало. Многи су се залагали да Ландуину од Музијона припадне тај положај, док су остали веровали да Ландуинов супарник, Тирулф Лионешки, или мудри Марко Борделеоски више одговарају за владара. Коначно, већина се војвода сложила да Луј треба да наследи оца, али је то створило још једну недаћу, јер он још није пио из Грала од Језера Госпе, као што јесу друге војводе. А речено је да ниједан витез, ма каквог рода био, не може постати господар Бретонске, а да га претходно богиња тако не благосиља.

И тако је Луј напустио двор и одмах пошао у потрагу да пронађе Госпу и пред њом потврди своју вредност, што му је донело надимак «Журни». Тако је рођено предање и обичај Витеза у Потрази. Годинама је Луј Журни путовао Бретонском уздуж и попреко, исправљајући неправде и чинећи велика дела. У одсуству његовом Тирулф Лионешки био је намесник, у многоме на жалост Музијона, тако се бар говорило.

Годинама потом, Луј је на леђима силног чистокрвног коња-витеза, ујахао у замак предака, док му је златна коса блистала, а очи сијале племенитом снагом. Није било сумње да га је Госпа благосиљала и његови поданици падоше пред њим на колена. И тако је златним Венцем Бретонске, личним поклоном Госпиним, овенчала његову главу Феја Чародејка, она која је однела смртно рањеног Жила и која је света представница саме Госпе од Језера. Сва се Бретонска веселила новом самодршцу.

Прво Лујево дело било је да озваничи часна правила по којима су његов отац и Садрузи живели. Изворни завети честитог витештва у бастонским још постоје дворанама, као трошан красописан пергамент који подробно описује дужности витеза. Широм Бретонске витези се заветују, а многи се племенити ратници одричу својих двораца и полазе путем Потраге. Вал вере је преплавио Бретонску, а Госпа од Језера је постала врховно божанство племства. Војводе су наставиле да са граница потискују зло, а Бретонску је цветала. Велики лучки градови, захваљујући обновљеној трговини, расли су и ширили се, Гралске капеле зидане су на местима од верског значаја, а Феја Чародејка је предводила Бретонце у обожавању Госпе.

Стотинама година, Бретонска је наставила да се развија и да јача свој утицај. Када би им неко угрозио земље, био би уништен – и заиста, ко би смео и да се понада да је такмац сили сједињене Бретонске? Чак и када је и последњи од Гралских Садруга напустио овај свет и био ожаљен, још је више витеза налазило Грал и натприродни Гралски Витези велика су сила постали у војводствима. Многе велике битке су биле добијене, а раскошне победничке гозбе беху редовне. Краљ Гијом је потукао орковска племена на висоравни Великоорчје, никога не штедевши. Велможа Ламорт бродовља Неупокојених је разбио код Дивљишта. Омражене шумске звери сатеране су дубоко у своје мрачне области, и протеране са чистина, а то је учинио Војвода Теодремунд Артоашки. Када је Бретонска постала јака и сигурна, војводске се очи окренуше преко својих обичајних граница.

КРСТАШКИ И ЛУТАЛАЧКИ РАТОВИ

Године 470. (1448. по цк) јужно краљевство Есталију нападе Џафар, омражени ахрапски деспот. Есталски поклисари су од Бретонске молили помоћ, и краљ је објавио рат. Објава је у свима војводствима била чувена и небројени витези опасаше мачеве за честит циљ. У превеликој мудрости својој, Краљ Луј Праведни ратницима Царства допусти да, на путу за Есталију, пређу преко Бретонске, јер су се и они одазвали у помоћ, и мада је Царство одвећ често показало одсуство части.

Многобројне Џафарове војске нису могле издржати моћ Бретонске, и хиљаде их падоше под јуришем племенитих витеза. Повлачећи се назад у Ахрабију, Џафарове војске су биле гоњене, јер, за петама су им били неуморни Бретонци. Чак ни сурова пустиња витезе није могла да омете, и ратници Џафарови ускоро постадоше жртвом њихове ватрености. Када је рат ушао у трећу годину, поче осипање Џафарових војски, јер многа су племена постала свесна самодршчевог зловлашћа. Након разочаравајућих месеци ситнога чаркања, Бретонци су се у Бици код Ел Хаика супротставили Џафару. Праисконске духове дубоке пустиње Џафар је сазвао да се уз њега боре, па ипак су, иако их је било далеко мање, велику победу извојевали Бретонци, а војске деспотове расуше се. Не љубећи земље суве и сурове, сувише простране и негостољубиве да би им се владало како доликује, Бретонци су отпловили завичају, бродских складишта препуних необичних богатстава и плена.

Истовремено је друга велика крсташка војска, коју је водио властеличић Тибалд, напустила Бретонску и копном дуго путовала ка Ахрабији. Чувши за славну победу, ова војска није се упутила ка пустињским земљама, иако је многог витеза пекло што се није прославио, и већина их је желела да упадну у земље мрских пустињских краљева. Но, под вођством Тибалдовим ступише у земље које ниједан цивилизован народ никада није освојио. У потрази за славом и чашћу, тражили су војске зеленокожаца, које су кужиле те земље и многе су велике победе извојевали. Љути Патуљци, што настањиваху планине око тих земаља, веселили су се, јер Бретонци Орковима, древном непријатељу њиховом, зададоше тежак ударац, и витезе су обасули почастима и хвалама. У то доба је била реткост да осамљени Патуљци опште са светом ван њихових горских упоришта, а ова победа је запечатила везу створену између два народа.

Те земље касније постадоше познате као Крајишке Кнежевине. И ваистину, неки од витеза су остали тамо, градећи велике замкове у наредним десетлећима.

Упркос тим великим крсташким ратовима ван Бретонске, војводста нису остајала без одбране, јер са граница и даље повремено вребаху опасности. Једна се таква догодила истовремено са Приштем Црвеним, који је харао јужним војводствима, десеткујући сељаке по смрдљивим страћарама и уџерицама. И као да је то био знак, из јазбина скривених покуљаше створења одвратна, преображени штакори што ходе попут људи и у канџама држе рђава оружја. Наступајући у помоћ Војводи Паравонском, појавио се загонетни народ из Ател Лорена, нудећи своје оностране моћи витезима да униште ову претњу, пре но што су изнова нестали.

Све друге погибељи успешно су отклоњене, и напади других мрских слугу Хаоса, били они дивљи Северјани или погане шумске звери.

Време је текло, и Бретонци су започињали многе крсташке ратове, али ниједан тако силан. Од њих, један је водио дубоко у пустиње од источно Ахрабије, и вођен је многи жесток бој против мрских Неупокојених краљева тих земаља. Други су Бретонце виђали како се боре далеко, далеко од дома, чак и преко великога сињега мора, у прашумским земљама Новога Света.

Неки од ових ратова беху оглашени као Луталачки, због старог обичаја, који се назива Лутање Витешко. Обично би господар на послушање слао витеза јуношу, на задатак који би овај морао извршити, ако би желео да постане пуноправни витез. То подразумева повраћај изгубљене творевине, уморство звери што злоставља село, или пратњу племените госпе кроз опасне крајеве.

Но ипак, у доба погибељи и ратова, Краљ може да објави Луталачки рат. У такво време, млади витез луталица, чинећи јуначка дела и подухвате смеле на бојноме пољу, може постати краљевски витез. Када се објави Луталачки рат, окупљају се млади витези из целе Бретонске, жељни да достигну пуноправно витештво. Неискусни витези необуздано и полетно се бацају у бој, сваки желећи да надмаши другога и да стекне пажњу вишега племства. Краљ, када жели брзо прикупити велику и добро побуђену војску, може објавити Луталачки рат.

Године 1223. (2201. по цк) Краљ Луен Оркоубица објавом Луталачког рата сакупио је огромну војску док се хиљаде младих витеза сливаху у редове искуснијих војводских пратњи. Заједничким снагама, ова војска је скршила растуће силе Гоблина и Оркова, што су се многих година гомилале на бретонским границама. Старе границе војводстава су померене, а многа упоришта зеленокожих, што су опстала у усамљеним областима уз границе, коначно су била потучена. Нови дворци су сазидани дуж тих граница, и моги је млади витез Луталица ту, на крају ратних година, уз пуноправно витештво, задобио и посед.

Најдужи икада вођен Луталачки рат повео је Краљ Шарлен, године 1442. (2420. по цк). Крајишке кнежеве прегазио је непријатељ, и потукао их. упркос жестоком отпору. Шарлен није часа часио када је стигао позив у помоћ, стављајући јасно до знања да је вољан да Стари Свет за свагда реши зеленокоже напасти. Шарлен беше храбар и моћан ратник, али нико никада није сазнао моћи његовога ума и памети, јер учењаци знају да се зеленокоже хорде никада не могу ваистину затрти.

Ипак, небројене хиљаде младих витеза страсно су прихватиле Шарленово виђење и силна се војска отисну пут планина. Али, многи витези пострадаше на томе напорноме путу.

Спочетка, низали су победе и Оркови су сатрти на обалама Крваве. Али, године су текле и све је више младих витеза тамо путовало да стекне част, а Бретонска је стала слабити, јер није имао ко бранити јој границе. И рат је више од шездесет лета трајао, узимајући читаве нараштаје витештва бретонског. Краљ Филип Пети је, након тужнога пораза на Страшноме Превоју, окончао Луталачки рат. Поносни Бретонци баш не трпе пораз, и витези без броја би положили животе да поврате част поражене браће, да премудри краљ није рат привео крају.

[srebrni vitez]

МРТВИ ЗЕМЉОМ ХОДЕ...

О мртвима који се подижу из гробова, често говоре и играју по Бретонској дружине путујућих скомраха, а по томе се види како дубоко се у свест народну утиснуше Неупокојени. Бретонци су врло сујеверан народ, и помисао на мртве који се дижу из гроба Бретонцу је, био пучанин, или, племић, посебно језива и ужасна. Сељаци своје драге често укопавају лицем ка земљи, у уста им стављајући сушену ножицу вране, а у уши чешњеве белог лука, у покушају да их спрече да изиђу из гроба. У давним временима, мноштва мртвих ратника допловила су на лађама плиткога газа, и похарала приобаље, и још се о њима прича. Широм Бретонске, у забаченим засеоцима, говори се о вампирским витез-ратницима, а од њих је најпознатији такозвани Црвени Војвода, који хара акитенским земљама. Многи Трагач-витези су послати да земљу реше тих ужаса, и никада се нису вратили.

Уклета земља Музијон, задуго се повезује с мртвима. И ваистину је мрачна земља та, јер у повести њеној било је много смрти и пропасти. Будући да је на мочварноме тлу, и често плављен, у Музијону се гробнице мртвих зидају над земљом тако мрачне, големе и широке, да наликују на какав град. И кружи глас да се свакојаки кварни загробни волшебници окупљају крај таквих сумрачних гробница.

Једна од скоријих битака великих са Неупокојенима, бијена је код Опатије Мезонталске на Сивој планини. Хорда неупокојених, коју је водио Мајстор Сени Хајнрих Кемлер, и Крел, умрли ратник хаотички напали су ту светињу. Мајстор Сени је омражен Бретонцу, јер бретонске мајке о њему приповедају, да би децу престрашила и у довела ред. Победу је задобило само јунаштво Танкреда, Војводе Кенелског и његових витеза, па и ако их је спопао буљук огавне хаотичке гамади. Часно су се витези вратили кућама, јер је њихова победа доиста била врла. Иако је Мајстор сени утекао, Танкред је остатак живота гонио мрскога Загробника. Несрећом, Танкред погибе код Монфорског Моста, бијући се са снагама Мајстора сени, и мада је разбио Загробникову војску. И приповеда се да Мајстор Сени вреба своју прилику да се освети Бретонској.

ЗЕМЉА ОЧАЈА...

Музијон је посед уклет, град рушевни, окружен смрадним барама и мочварама, земља од које зазире сва Бретонска. Говори се да у проклетој земљи мртви празним улицама лутају, те да свакави ужаси вребају у дубини под дворцима, у ноћима пуним крика и смеха који нису са овога света. Безнадежни су они што животе тамо живе, јер нико не би изабрао да ту живи, до одбаченога и злога. Само се обешчашћени витези и одузетог имања и гомиле најболеснијих и најобогаљенијих сељака ту окупљају. Оно мало што је претекло од проклете музијонске лозе неоспорено влада овом земљом. Остаци исквареног и у греху огрезлог племства носе црне оклопе и никад не подижу визире, барем тако веле приче крај огњишта.

Али за једно време у повести Музијон је отресао рђав глас са себе. То било је време Жила ле Бретона и Садруга Гралских, јер најхрабрији, највештији и најчаснији од Садруга, био је Ландуин, омиљени син музијонски и први његов војвода, дика и понос витештва, узор свима витезима, којега сви су волели. Његова јарост је била неиздржива, Музијон је а много славе задобио његовим делима.

Ал’, несрећом, Ландуина, због смрти Жилове, обузе опак очај, којег се никада ваистину није ослободио. Цела је земља стала патити и пропадати због бола његовог што је осећала, што ни његова смрт није зауставила. И тако је Музијон почео опадати, а друга војводства почела зазирати од њега. Још се већа тама од тада стала надвијати. Многи су који верују да је та земља уклета, – и то мора бити тачно, јер многе нечисти обитавају у тој гадној земљи, а многи што живе у њеним границама, сишли су са ума, и многа се натприродна дела, готово свакодневно, тамо дешавају.

Два су повесна тренутка неповратно осудила ову туробну земљу у очима других војводстава. Први се збио по стварању Бретонске, за време страшног Пришта Црвеног, раних лета деветог столећа. Меровех, Војвода Музијонски, частан био је ратник, што је очајнички хтео повратити земљи углед и част из Ландуиновог времена. Заведен кварним саветницима, а часних намера, Меровех се почео уплитати у ствари на које није имао утицаја.

Када је лета 835. (1835. по цк) Пришт Црвени завладао Бретонском, Меровеха и његове витезе зачудно није ни такао. Како су се огавна пацолика бића појавила на хиљаде, да море и пустоше, Меровех је улучио прилику да се прослави. Јашући на југ, уз своје витезе у црном, посекао је хиљаде хаотичких бића и сломио опсаду Бриона. Пут његове војске, као у огледалу, био је одраз пута што су га, раније, прошли Жилови Садрузи Грала, те је пошао на исток и прешао Труплину. Снове су му испуњавали крв, смрт и ужас, и у својим утварним мислима, заиста је поверовао да је поново рођени Ландуин, као и да је једини који може спасити Бретонску.

Сједињене, његова војска и војске Паравона и вилинског народа Ател Лорена, однеле су велику победу и пацолика бића су се расула, пред смртоносном силом Меровеха и његових најоданијих витеза. Усред битке, Меровех је огрезао у крви, уживајући у убијању. И пошто би његов непријатељ већ непомичан лежао, још би га он на комаде секао својим мачем обојеним у крв. Паравонски витези, врли и честити, гледали су га у ужасу.

Меровех је војводе позвао у двор, на велико гошћење у част победе. За многе је био спаситељ, јер спасао је Брион и Кенел. Ипак, гозба је ужаснула племените војводе. За вечером су служиле мрачне слуге, а војводе је згрозио поглед на злочинце, на колац набијене и оковане и постројене око дворане. Меровех није могао разумети њихову нелагоду, и пошто је искапио многе пехаре најбољег бордолешког вина, пијан је тврдио да његово гостопримство није поштовано. Напао је краља Меровеха, дижући реч против њега и његовог двора. Гневан, краља је оптужио за љубомору и уроту против Музијона. Краљ је Меровеха званично изазвао на двобој, иако су се многе војводе понудиле да им дозвољено буде да казне незахвалнога витеза. У борби што је следила, Меровех се борио попут злодуха, и растргао је краљево грло голим рукама. Потом је свој пехар подигао, испунио га краљевом крвљу и из њега пио. Друге војводе су журно напустиле Музијон, да окупе војске своје, док су их гонили изобличени сељани и изопачена бића.

Наредног месеца, Меровеха јавно осудише Феја Чародејка и нови краљ. Лионес је повео велики напад на Музијон, и многи су музијонски витези дигли оружје на свога вазалнога господара, не желећи да имају везе са својим исквареним војводом и Лионесу се заклели на верност. Суочен са силом све Бретонске, Меровех би на крају посечен, иако су многи храбри ратници пали под његовим сечивом. Праведнога бретонскога гнева против онога којег сматрају кривцем што им је укаљао част, ваистину се треба плашити.

Још је и ниже пао Музијон, током Сплетке око лажнога Грала – у смутноме времену, у коме је војвода Малдред Музијонски починио најгнуснији злочин. Сковао је заверу да постане краљ, заточио је Феју Чародејку и неистинито устврдио да је пронашао Грал, што се касније показало као једна од његових тананих лажи, стекне да моћ. Себе је својим делима осудио и донео пропаст своме завичају, и коначно, умро је након дуге опсаде. Од тог доба, по краљевој наредби, Музијон нема војводе и то место нико не заузима. Последњих година, круже разне приче о новоме самозванцу, што жели да војвода постане. Говори се и о томе да ће Краљ Луен кренути у нови рат и очистити Музијон од претеће нечисти. Цела Бретонска ишчекује дан када ће Музијон бити сравњен са земљом, када ће га прождрети ватра и када ће бити избрисан из повести.

УСПОН НОВОГА КРАЉА

Сада је краљ Бретонске Луен Лављега Срца, и у њему бретонски народ чује одјек великих ратника из старине. Приповеда се да му жилама тече крв Жила ле Бретона, и витези се захваљују Госпи што могу служити под њиме, јер његово чојство и снага подсећају на оне дане Гралских Садруга, када је Бретонска достигла врхунац у јунаштву. Луен је оживео многе ратничке обичаје, па и велика витешка надметања. Често и сам на учествује њима, и повемено даје доказ да је највештији, најжешћи и најчаснији витез, што га земља има. Витезе подстиче да своје ратничке вештине окушају кад год могу, а неки се носе мишљу да је Бретонска сад, па и више, моћна као некада. Краљ је мудар, и види да се непријатељи слежу. Најближи краљу верују да се припрема за нови Луталачки рат. Да ће се поћи на Музијон, верују неки, а други опет да ће се завојштити са клетим силама на северу. И шта год да буде случај, бретонски витези су приправни.

[jorgurt hlebozvak]

Bla, bla, truc, truc :lol: Tebi je stvarno dosadno. Sve je to kao sto volis da kazes, germanska propaganda. :lol:

[srebrni vitez]

Молимо Оркове и Гоблине да својим присуством не загађују свету повест бретонску :D

[jorgurt hlebozvak]

A sad cemo pripovedati pravu istoriju Bretonije. To je istorija krvi, svedocanstvo o genocidu i etnickom ciscenju drugih naroda i rasa, samo zato sto su drugaciji. A ta istorija ide ovako:

Na podrucju sadasnje Bretonije, u gustim sumama i na nepreglednim poljima zivela su miroljubiva strocarsko ratarska plemena Orkova. Nisu imali svoju drzavu, nego su bili podeljeni na mnogobrojna plemena koja su bila rasporedjena po raznim oblastima Bretonije. Imena tih oblasti izgubljena su zahvaljujuci nasilju Bretonaca. Na krajnjem zapadu, uz obalu Velikog mora, zivelo je malobrojno primitvno pleme Bretonci. Ovo pleme je bilo malobrojno, ali veoma krvozedno. Zbog svojeg primitivizma i tehnoloske zaostalosti, zavideli su orcima i vekovima mastali da zauzmu njihove zemlje. Orci nisu ni slutili sta im se sprema. Suvise su bili zauzeti poljskim radovima i cuvanjem stoke. Pored ovoga, plemenska podela medju orcima bila je toliko velika, da su orci cesto ratovali medju sobom. To je davalo nadu Bretoncima. Sansu da uspeju pruzilo im je mocno Carstvo. U zelji da steknu jos jednog saveznika u borbi protiv oraka, Carstvo je naoruzalo Bretonce. Poznajuci krvozednu i genocidnu prirodu Bretonaca, a u zelji da sprece da im saveznik postane ravnopravan suparnik, Carstvo ih nije opskrbilo najmodernijim oruzjem kakvim su i sami raspolagali, vec im je dalo oruzje i opremu koju je Carstvo odbacilo nekoliko vekova ranije, a koje je pruzalo izvesne prednosti u borbi sa Orcima. Iz tog, ali i iz razloga sopstvene lenjosti i tupavosti, Bretonci do danas nisu savladali tehnikom sacinjavanja i rukovanja npr. topom. Cartvo je poslalo i Bretonca Zila le Bretona oslobodjenog roba i konjusara u jednoj od carskih tvrdjava. Ovome Zilu se ni prezime ne zna, nego mu je dato po Bretoniji, da bi ostavio utisak o svom poreklu i bio prihvacen od svojih zemljaka. Ozbiljni izvori ukazuju na to da Zil i nije bio Bretonac, nego carski ratnik-spijun, sa izmisljenim, a cestim bretonskim imenom i poslat u Bretoniju da zapocne rat sa Orcima. Na to da Zil nije bio Bretonac ukazuje njegova zavidna vojna vestina i solidan talenat za taktiku, kao i odlicno poznavanje prilika medju orcima, sto ide u prilog tvrdnji da je Zil zapravo podanik Carstva.

Zil je zapoceo genocid nad orcima, otimajuci komad po komad zemlje oraka. Zil je poginuo od ruke svojih "saplemenika" u jednoj genocidnoj misiji Bretonaca. Razlog - Bretoncima ne treba razlog da zabodu noz u ledja svom vodji. Zil je imao sina, koga njegov takmac Muzijon nije priznavao i protiv kojeg je skovao plan da ga likvidira. U poslednjem trenutku, iz ljubavi prema Zilovoj zeni "Gospi od jezera", kako su je saljivo zvali zemljaci jer se u jezeru kupala svake subote, sto je bilo nepojmljivo i do tada nevidjeno (kupanje je bilo poznato samo u Carstvu), nju i sina Luja spasio je Tirluf Lioneski. Govorilo se da je Luj zapravo njegov sin. To se pouzadno ne moze utvrditi, posto je medju bretoncima vladao opsti promiskuitet. Luj je poslat u Carstvo gde je obucen u najboljim vojnim skolama i vracen u Bretoniju, kako bi nastavio krvoprolice nad orcima.

Razjedinjena ali lakoverna orcka plemena nisu mogla da pruze ozbiljniji otpor Bretoncima. Zalosno je ali i istinito da su orcka plemena neretko ratovala u sastavu Bretnoske vojske protiv drugog orckog plemena. Bretonci su se sluzili laznim obecanjima, koja su pogazili odmah po okoncanju pokolja nad jednim plemenom. Bretnoci su se mnozili velikom brzinom, dok su orci bili u opadanju.

Ostace zapisani pokolji kralja Gijoma, vojvode Teodermunda Artoaskog ("cisto" bretonsko ime) i ostalih koljaca.

Ne bese bretoncima dosta orcka zemlja, vec podjose u pohode na Ahrabiju. Ne zemlju izrazito visokog stepena kulture i civilizacije. Od Ahrabije ucilo je Carstvo. Sva vazna naucna saznanja tog vremena dosla su u Cartvo iz Ahrabije. Skupivsi ta znanja kod sebe, Carstvo je odlucilo da mu Ahrabija ne treba vise, te je gurnulo svoje koljace i ubice bretonske da obave prljav posao za Cartvo. Primitivni kakvi jesu, Bretonci su jedva docekali da se napiju sveze krvi. U Ahrabiji nista nisu naucili, ali su zato za sobom ostavili pustos i smrt.

S druge strane, Tibald, u zelju da se proslavi, stupa u kontakt sa Patuljcima, degenerisanim i od sveta odbacenim ljudima izrazito malog rasta, koje niko osim Bretonaca ne mogase trpeti i u savezu sa njima nacini strasan pokolj nad orcima.

U svojim pohodima Bretonci su cinili svakojakve gadosti. Skrnavili su grobove poginulih vojnika, vadili poluraspadnute leseve i kosture iz istih i sekli i rasturali na komade i razbacivali po groblju. Onda su po povratku sa pohoda, pricali kako su ratovali sa neupokojenima.
Pored toga, redovno su posle bitke, cedili jos neskorenu krv svojih preklanih zrtava i sipali je u "svete gralove" i tu krv ispijali i polivali se istom i to zvali "pricest" Tako su po njihovom verovanju, postajali jaci i nepobedivi. Isto su radili i zarobljenicima. Sekli su ih na komade, ostavljajuci ih dugo u zivotu, da bi uzeli sto vise krvi sa zivog neprijatelja i sladili se njome.

Ipak, nadu slobodnome svetu dala je bitka na Strasnome prevoju, cime je okoncan za sada poslednji sestdesetogodisnji genocidni pohod, porazom Bretonaca, koje je u poraz vodio Filip V.

[srebrni vitez]

Мислим да горњем орковском народном предању недостаје само једно:

published by orCNN

[Petar-Pan.]

@jorgurt

Pazi molim te ko mi kaze

[Daki]

Na to da Zil nije bio Bretonac ukazuje njegova zavidna vojna vestina i solidan talenat za taktiku

:lol: :lol: :lol: