KRATKA POVEST BRETONSKA
Posted: Sat Aug 26, 2006 6:01 am
ОСНИВАЊЕ КРАЉЕВСТВА
У давној прошлости, земље Бретона је учврстио је Жил ле Бретон и створена је Краљевина Бретонска. Све вође Бретона заклеле су се на верност Жилу, којег су прогласиле за свога владаоца. Сваки од тих вођа је добио господство војводе и озваничио чврсте границе својих земаља, и тако је постало четрнаест војводстава. Жил је постао владар све Бретонске, иако је истовремено био и војвода бастонски.
Када је године 17. (995. по царском коледару) Жил несрећно и тужно пострадао, много је јада било, јер цела Бретонска паде у жалост. Жилов јединац син Луј, рођен под тајанственим околностима – а неки кажу да је дете Госпино – постао је војвода бастонски. Ипак, о питању да ли треба и владар над Бретонском да постане, много се расправљало. Многи су се залагали да Ландуину од Музијона припадне тај положај, док су остали веровали да Ландуинов супарник, Тирулф Лионешки, или мудри Марко Борделеоски више одговарају за владара. Коначно, већина се војвода сложила да Луј треба да наследи оца, али је то створило још једну недаћу, јер он још није пио из Грала од Језера Госпе, као што јесу друге војводе. А речено је да ниједан витез, ма каквог рода био, не може постати господар Бретонске, а да га претходно богиња тако не благосиља.
И тако је Луј напустио двор и одмах пошао у потрагу да пронађе Госпу и пред њом потврди своју вредност, што му је донело надимак «Журни». Тако је рођено предање и обичај Витеза у Потрази. Годинама је Луј Журни путовао Бретонском уздуж и попреко, исправљајући неправде и чинећи велика дела. У одсуству његовом Тирулф Лионешки био је намесник, у многоме на жалост Музијона, тако се бар говорило.
Годинама потом, Луј је на леђима силног чистокрвног коња-витеза, ујахао у замак предака, док му је златна коса блистала, а очи сијале племенитом снагом. Није било сумње да га је Госпа благосиљала и његови поданици падоше пред њим на колена. И тако је златним Венцем Бретонске, личним поклоном Госпиним, овенчала његову главу Феја Чародејка, она која је однела смртно рањеног Жила и која је света представница саме Госпе од Језера. Сва се Бретонска веселила новом самодршцу.
Прво Лујево дело било је да озваничи часна правила по којима су његов отац и Садрузи живели. Изворни завети честитог витештва у бастонским још постоје дворанама, као трошан красописан пергамент који подробно описује дужности витеза. Широм Бретонске витези се заветују, а многи се племенити ратници одричу својих двораца и полазе путем Потраге. Вал вере је преплавио Бретонску, а Госпа од Језера је постала врховно божанство племства. Војводе су наставиле да са граница потискују зло, а Бретонску је цветала. Велики лучки градови, захваљујући обновљеној трговини, расли су и ширили се, Гралске капеле зидане су на местима од верског значаја, а Феја Чародејка је предводила Бретонце у обожавању Госпе.
Стотинама година, Бретонска је наставила да се развија и да јача свој утицај. Када би им неко угрозио земље, био би уништен – и заиста, ко би смео и да се понада да је такмац сили сједињене Бретонске? Чак и када је и последњи од Гралских Садруга напустио овај свет и био ожаљен, још је више витеза налазило Грал и натприродни Гралски Витези велика су сила постали у војводствима. Многе велике битке су биле добијене, а раскошне победничке гозбе беху редовне. Краљ Гијом је потукао орковска племена на висоравни Великоорчје, никога не штедевши. Велможа Ламорт бродовља Неупокојених је разбио код Дивљишта. Омражене шумске звери сатеране су дубоко у своје мрачне области, и протеране са чистина, а то је учинио Војвода Теодремунд Артоашки. Када је Бретонска постала јака и сигурна, војводске се очи окренуше преко својих обичајних граница.
КРСТАШКИ И ЛУТАЛАЧКИ РАТОВИ
Године 470. (1448. по цк) јужно краљевство Есталију нападе Џафар, омражени ахрапски деспот. Есталски поклисари су од Бретонске молили помоћ, и краљ је објавио рат. Објава је у свима војводствима била чувена и небројени витези опасаше мачеве за честит циљ. У превеликој мудрости својој, Краљ Луј Праведни ратницима Царства допусти да, на путу за Есталију, пређу преко Бретонске, јер су се и они одазвали у помоћ, и мада је Царство одвећ често показало одсуство части.
Многобројне Џафарове војске нису могле издржати моћ Бретонске, и хиљаде их падоше под јуришем племенитих витеза. Повлачећи се назад у Ахрабију, Џафарове војске су биле гоњене, јер, за петама су им били неуморни Бретонци. Чак ни сурова пустиња витезе није могла да омете, и ратници Џафарови ускоро постадоше жртвом њихове ватрености. Када је рат ушао у трећу годину, поче осипање Џафарових војски, јер многа су племена постала свесна самодршчевог зловлашћа. Након разочаравајућих месеци ситнога чаркања, Бретонци су се у Бици код Ел Хаика супротставили Џафару. Праисконске духове дубоке пустиње Џафар је сазвао да се уз њега боре, па ипак су, иако их је било далеко мање, велику победу извојевали Бретонци, а војске деспотове расуше се. Не љубећи земље суве и сурове, сувише простране и негостољубиве да би им се владало како доликује, Бретонци су отпловили завичају, бродских складишта препуних необичних богатстава и плена.
Истовремено је друга велика крсташка војска, коју је водио властеличић Тибалд, напустила Бретонску и копном дуго путовала ка Ахрабији. Чувши за славну победу, ова војска није се упутила ка пустињским земљама, иако је многог витеза пекло што се није прославио, и већина их је желела да упадну у земље мрских пустињских краљева. Но, под вођством Тибалдовим ступише у земље које ниједан цивилизован народ никада није освојио. У потрази за славом и чашћу, тражили су војске зеленокожаца, које су кужиле те земље и многе су велике победе извојевали. Љути Патуљци, што настањиваху планине око тих земаља, веселили су се, јер Бретонци Орковима, древном непријатељу њиховом, зададоше тежак ударац, и витезе су обасули почастима и хвалама. У то доба је била реткост да осамљени Патуљци опште са светом ван њихових горских упоришта, а ова победа је запечатила везу створену између два народа.
Те земље касније постадоше познате као Крајишке Кнежевине. И ваистину, неки од витеза су остали тамо, градећи велике замкове у наредним десетлећима.
Упркос тим великим крсташким ратовима ван Бретонске, војводста нису остајала без одбране, јер са граница и даље повремено вребаху опасности. Једна се таква догодила истовремено са Приштем Црвеним, који је харао јужним војводствима, десеткујући сељаке по смрдљивим страћарама и уџерицама. И као да је то био знак, из јазбина скривених покуљаше створења одвратна, преображени штакори што ходе попут људи и у канџама држе рђава оружја. Наступајући у помоћ Војводи Паравонском, појавио се загонетни народ из Ател Лорена, нудећи своје оностране моћи витезима да униште ову претњу, пре но што су изнова нестали.
Све друге погибељи успешно су отклоњене, и напади других мрских слугу Хаоса, били они дивљи Северјани или погане шумске звери.
Време је текло, и Бретонци су започињали многе крсташке ратове, али ниједан тако силан. Од њих, један је водио дубоко у пустиње од источно Ахрабије, и вођен је многи жесток бој против мрских Неупокојених краљева тих земаља. Други су Бретонце виђали како се боре далеко, далеко од дома, чак и преко великога сињега мора, у прашумским земљама Новога Света.
Неки од ових ратова беху оглашени као Луталачки, због старог обичаја, који се назива Лутање Витешко. Обично би господар на послушање слао витеза јуношу, на задатак који би овај морао извршити, ако би желео да постане пуноправни витез. То подразумева повраћај изгубљене творевине, уморство звери што злоставља село, или пратњу племените госпе кроз опасне крајеве.
Но ипак, у доба погибељи и ратова, Краљ може да објави Луталачки рат. У такво време, млади витез луталица, чинећи јуначка дела и подухвате смеле на бојноме пољу, може постати краљевски витез. Када се објави Луталачки рат, окупљају се млади витези из целе Бретонске, жељни да достигну пуноправно витештво. Неискусни витези необуздано и полетно се бацају у бој, сваки желећи да надмаши другога и да стекне пажњу вишега племства. Краљ, када жели брзо прикупити велику и добро побуђену војску, може објавити Луталачки рат.
Године 1223. (2201. по цк) Краљ Луен Оркоубица објавом Луталачког рата сакупио је огромну војску док се хиљаде младих витеза сливаху у редове искуснијих војводских пратњи. Заједничким снагама, ова војска је скршила растуће силе Гоблина и Оркова, што су се многих година гомилале на бретонским границама. Старе границе војводстава су померене, а многа упоришта зеленокожих, што су опстала у усамљеним областима уз границе, коначно су била потучена. Нови дворци су сазидани дуж тих граница, и моги је млади витез Луталица ту, на крају ратних година, уз пуноправно витештво, задобио и посед.
Најдужи икада вођен Луталачки рат повео је Краљ Шарлен, године 1442. (2420. по цк). Крајишке кнежеве прегазио је непријатељ, и потукао их. упркос жестоком отпору. Шарлен није часа часио када је стигао позив у помоћ, стављајући јасно до знања да је вољан да Стари Свет за свагда реши зеленокоже напасти. Шарлен беше храбар и моћан ратник, али нико никада није сазнао моћи његовога ума и памети, јер учењаци знају да се зеленокоже хорде никада не могу ваистину затрти.
Ипак, небројене хиљаде младих витеза страсно су прихватиле Шарленово виђење и силна се војска отисну пут планина. Али, многи витези пострадаше на томе напорноме путу.
Спочетка, низали су победе и Оркови су сатрти на обалама Крваве. Али, године су текле и све је више младих витеза тамо путовало да стекне част, а Бретонска је стала слабити, јер није имао ко бранити јој границе. И рат је више од шездесет лета трајао, узимајући читаве нараштаје витештва бретонског. Краљ Филип Пети је, након тужнога пораза на Страшноме Превоју, окончао Луталачки рат. Поносни Бретонци баш не трпе пораз, и витези без броја би положили животе да поврате част поражене браће, да премудри краљ није рат привео крају.
У давној прошлости, земље Бретона је учврстио је Жил ле Бретон и створена је Краљевина Бретонска. Све вође Бретона заклеле су се на верност Жилу, којег су прогласиле за свога владаоца. Сваки од тих вођа је добио господство војводе и озваничио чврсте границе својих земаља, и тако је постало четрнаест војводстава. Жил је постао владар све Бретонске, иако је истовремено био и војвода бастонски.
Када је године 17. (995. по царском коледару) Жил несрећно и тужно пострадао, много је јада било, јер цела Бретонска паде у жалост. Жилов јединац син Луј, рођен под тајанственим околностима – а неки кажу да је дете Госпино – постао је војвода бастонски. Ипак, о питању да ли треба и владар над Бретонском да постане, много се расправљало. Многи су се залагали да Ландуину од Музијона припадне тај положај, док су остали веровали да Ландуинов супарник, Тирулф Лионешки, или мудри Марко Борделеоски више одговарају за владара. Коначно, већина се војвода сложила да Луј треба да наследи оца, али је то створило још једну недаћу, јер он још није пио из Грала од Језера Госпе, као што јесу друге војводе. А речено је да ниједан витез, ма каквог рода био, не може постати господар Бретонске, а да га претходно богиња тако не благосиља.
И тако је Луј напустио двор и одмах пошао у потрагу да пронађе Госпу и пред њом потврди своју вредност, што му је донело надимак «Журни». Тако је рођено предање и обичај Витеза у Потрази. Годинама је Луј Журни путовао Бретонском уздуж и попреко, исправљајући неправде и чинећи велика дела. У одсуству његовом Тирулф Лионешки био је намесник, у многоме на жалост Музијона, тако се бар говорило.
Годинама потом, Луј је на леђима силног чистокрвног коња-витеза, ујахао у замак предака, док му је златна коса блистала, а очи сијале племенитом снагом. Није било сумње да га је Госпа благосиљала и његови поданици падоше пред њим на колена. И тако је златним Венцем Бретонске, личним поклоном Госпиним, овенчала његову главу Феја Чародејка, она која је однела смртно рањеног Жила и која је света представница саме Госпе од Језера. Сва се Бретонска веселила новом самодршцу.
Прво Лујево дело било је да озваничи часна правила по којима су његов отац и Садрузи живели. Изворни завети честитог витештва у бастонским још постоје дворанама, као трошан красописан пергамент који подробно описује дужности витеза. Широм Бретонске витези се заветују, а многи се племенити ратници одричу својих двораца и полазе путем Потраге. Вал вере је преплавио Бретонску, а Госпа од Језера је постала врховно божанство племства. Војводе су наставиле да са граница потискују зло, а Бретонску је цветала. Велики лучки градови, захваљујући обновљеној трговини, расли су и ширили се, Гралске капеле зидане су на местима од верског значаја, а Феја Чародејка је предводила Бретонце у обожавању Госпе.
Стотинама година, Бретонска је наставила да се развија и да јача свој утицај. Када би им неко угрозио земље, био би уништен – и заиста, ко би смео и да се понада да је такмац сили сједињене Бретонске? Чак и када је и последњи од Гралских Садруга напустио овај свет и био ожаљен, још је више витеза налазило Грал и натприродни Гралски Витези велика су сила постали у војводствима. Многе велике битке су биле добијене, а раскошне победничке гозбе беху редовне. Краљ Гијом је потукао орковска племена на висоравни Великоорчје, никога не штедевши. Велможа Ламорт бродовља Неупокојених је разбио код Дивљишта. Омражене шумске звери сатеране су дубоко у своје мрачне области, и протеране са чистина, а то је учинио Војвода Теодремунд Артоашки. Када је Бретонска постала јака и сигурна, војводске се очи окренуше преко својих обичајних граница.
КРСТАШКИ И ЛУТАЛАЧКИ РАТОВИ
Године 470. (1448. по цк) јужно краљевство Есталију нападе Џафар, омражени ахрапски деспот. Есталски поклисари су од Бретонске молили помоћ, и краљ је објавио рат. Објава је у свима војводствима била чувена и небројени витези опасаше мачеве за честит циљ. У превеликој мудрости својој, Краљ Луј Праведни ратницима Царства допусти да, на путу за Есталију, пређу преко Бретонске, јер су се и они одазвали у помоћ, и мада је Царство одвећ често показало одсуство части.
Многобројне Џафарове војске нису могле издржати моћ Бретонске, и хиљаде их падоше под јуришем племенитих витеза. Повлачећи се назад у Ахрабију, Џафарове војске су биле гоњене, јер, за петама су им били неуморни Бретонци. Чак ни сурова пустиња витезе није могла да омете, и ратници Џафарови ускоро постадоше жртвом њихове ватрености. Када је рат ушао у трећу годину, поче осипање Џафарових војски, јер многа су племена постала свесна самодршчевог зловлашћа. Након разочаравајућих месеци ситнога чаркања, Бретонци су се у Бици код Ел Хаика супротставили Џафару. Праисконске духове дубоке пустиње Џафар је сазвао да се уз њега боре, па ипак су, иако их је било далеко мање, велику победу извојевали Бретонци, а војске деспотове расуше се. Не љубећи земље суве и сурове, сувише простране и негостољубиве да би им се владало како доликује, Бретонци су отпловили завичају, бродских складишта препуних необичних богатстава и плена.
Истовремено је друга велика крсташка војска, коју је водио властеличић Тибалд, напустила Бретонску и копном дуго путовала ка Ахрабији. Чувши за славну победу, ова војска није се упутила ка пустињским земљама, иако је многог витеза пекло што се није прославио, и већина их је желела да упадну у земље мрских пустињских краљева. Но, под вођством Тибалдовим ступише у земље које ниједан цивилизован народ никада није освојио. У потрази за славом и чашћу, тражили су војске зеленокожаца, које су кужиле те земље и многе су велике победе извојевали. Љути Патуљци, што настањиваху планине око тих земаља, веселили су се, јер Бретонци Орковима, древном непријатељу њиховом, зададоше тежак ударац, и витезе су обасули почастима и хвалама. У то доба је била реткост да осамљени Патуљци опште са светом ван њихових горских упоришта, а ова победа је запечатила везу створену између два народа.
Те земље касније постадоше познате као Крајишке Кнежевине. И ваистину, неки од витеза су остали тамо, градећи велике замкове у наредним десетлећима.
Упркос тим великим крсташким ратовима ван Бретонске, војводста нису остајала без одбране, јер са граница и даље повремено вребаху опасности. Једна се таква догодила истовремено са Приштем Црвеним, који је харао јужним војводствима, десеткујући сељаке по смрдљивим страћарама и уџерицама. И као да је то био знак, из јазбина скривених покуљаше створења одвратна, преображени штакори што ходе попут људи и у канџама држе рђава оружја. Наступајући у помоћ Војводи Паравонском, појавио се загонетни народ из Ател Лорена, нудећи своје оностране моћи витезима да униште ову претњу, пре но што су изнова нестали.
Све друге погибељи успешно су отклоњене, и напади других мрских слугу Хаоса, били они дивљи Северјани или погане шумске звери.
Време је текло, и Бретонци су започињали многе крсташке ратове, али ниједан тако силан. Од њих, један је водио дубоко у пустиње од источно Ахрабије, и вођен је многи жесток бој против мрских Неупокојених краљева тих земаља. Други су Бретонце виђали како се боре далеко, далеко од дома, чак и преко великога сињега мора, у прашумским земљама Новога Света.
Неки од ових ратова беху оглашени као Луталачки, због старог обичаја, који се назива Лутање Витешко. Обично би господар на послушање слао витеза јуношу, на задатак који би овај морао извршити, ако би желео да постане пуноправни витез. То подразумева повраћај изгубљене творевине, уморство звери што злоставља село, или пратњу племените госпе кроз опасне крајеве.
Но ипак, у доба погибељи и ратова, Краљ може да објави Луталачки рат. У такво време, млади витез луталица, чинећи јуначка дела и подухвате смеле на бојноме пољу, може постати краљевски витез. Када се објави Луталачки рат, окупљају се млади витези из целе Бретонске, жељни да достигну пуноправно витештво. Неискусни витези необуздано и полетно се бацају у бој, сваки желећи да надмаши другога и да стекне пажњу вишега племства. Краљ, када жели брзо прикупити велику и добро побуђену војску, може објавити Луталачки рат.
Године 1223. (2201. по цк) Краљ Луен Оркоубица објавом Луталачког рата сакупио је огромну војску док се хиљаде младих витеза сливаху у редове искуснијих војводских пратњи. Заједничким снагама, ова војска је скршила растуће силе Гоблина и Оркова, што су се многих година гомилале на бретонским границама. Старе границе војводстава су померене, а многа упоришта зеленокожих, што су опстала у усамљеним областима уз границе, коначно су била потучена. Нови дворци су сазидани дуж тих граница, и моги је млади витез Луталица ту, на крају ратних година, уз пуноправно витештво, задобио и посед.
Најдужи икада вођен Луталачки рат повео је Краљ Шарлен, године 1442. (2420. по цк). Крајишке кнежеве прегазио је непријатељ, и потукао их. упркос жестоком отпору. Шарлен није часа часио када је стигао позив у помоћ, стављајући јасно до знања да је вољан да Стари Свет за свагда реши зеленокоже напасти. Шарлен беше храбар и моћан ратник, али нико никада није сазнао моћи његовога ума и памети, јер учењаци знају да се зеленокоже хорде никада не могу ваистину затрти.
Ипак, небројене хиљаде младих витеза страсно су прихватиле Шарленово виђење и силна се војска отисну пут планина. Али, многи витези пострадаше на томе напорноме путу.
Спочетка, низали су победе и Оркови су сатрти на обалама Крваве. Али, године су текле и све је више младих витеза тамо путовало да стекне част, а Бретонска је стала слабити, јер није имао ко бранити јој границе. И рат је више од шездесет лета трајао, узимајући читаве нараштаје витештва бретонског. Краљ Филип Пети је, након тужнога пораза на Страшноме Превоју, окончао Луталачки рат. Поносни Бретонци баш не трпе пораз, и витези без броја би положили животе да поврате част поражене браће, да премудри краљ није рат привео крају.